Na­kon što su čla­no­vi pla­ni­nar­skog klu­ba ,,Pla­ni­nar”, pred­vo­đe­ni Pe­trom Ce­ro­vi­ćem i Mi­lo­šem Ze­ja­kom, na ula­zu u pe­ći­nu ‘’Oso­ja” po­sta­vi­li ta­blu s osnov­nim po­da­ci­ma o ovom spe­le­o­lo­škom objek­tu, po­ras­tao je i broj tu­ri­sta ko­ji obi­la­ze ovaj lo­ka­li­tet. Pe­ći­na se na­la­zi u se­lu Do­bra­ko­vo kod Bi­je­log Po­lja, bli­zu gra­ni­ce sa Sr­bi­jom, pre­ko pu­ta ma­na­sti­ra Ku­ma­ni­ca.
-Pe­ći­na ,,Oso­ja” je od dav­ni­na po­zna­ta ži­te­lji­ma ovog kra­ja, ali je nje­no mar­ki­ra­nje i ski­ci­ra­nje oba­vlje­no tek 2006. go­di­ne. Tu ak­ci­ju su spro­ve­li čla­no­vi spe­le­o­lo­škog klu­ba ,,Ako­vo” iz Bi­je­log Po­lja Si­ni­ša Vu­ko­tić, Želj­ko Madž­galj i Mir­sad Ba­džić. To­kom tog is­tra­ži­va­nja utvr­đe­no je da je pe­ći­na du­bo­ka 83 me­tra, a du­gač­ka 314,5 me­ta­ra – ka­že Ce­ro­vić, ko­ji je i pred­sjed­nik ,,Pla­ni­na­ra’’.
On do­da­je da su pla­ni­na­ri za­do­volj­ni što su do­pri­ni­je­li po­bolj­ša­nju tu­ri­stič­ke po­nu­de gra­da, i va­lo­ri­za­ci­ji tu­ri­stič­kih po­ten­ci­ja­la.
Pe­ći­na, ka­ko is­ti­če, ima ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je kra­se i ve­li­ke spe­le­o­lo­ške objek­te.
-Ima­mo sta­lag­mi­te, sta­lak­ti­te, dra­pe­ri­je, ga­le­ri­je, ma­lo je­ze­ro i mno­ge dru­ge ukra­se. S teh­nič­ke stra­ne, ob­u­hva­ta za­htjev­ne i ma­nje za­htjev­ne di­je­lo­ve. Oso­jom se u ne­kim dje­lo­vi­ma kre­će slo­bod­no, a pro­sto­ri­je su vi­so­ke i pre­ko de­set me­ta­ra, dok se opet na ne­kim mje­sti­ma mo­ra pu­za­ti – is­ti­če Ce­ro­vić, do­da­ju­ći da je pro­je­kat obi­lje­ža­va­nja spe­le­o­lo­ških obje­ka­ta po­dr­žan od Uprave za mlade i sport Crne Gore.                                                                 
Iz Bi­je­log Po­lja do pe­ći­ne Oso­ja do­la­zi se ma­gi­stral­nim pu­tem, ko­ji vo­di pre­ma gra­nič­nom pre­la­zu, i da­lje pre­ma Pri­je­po­lju. U Do­bra­ko­vu, 12 ki­lo­me­ta­ra od Bi­je­log Po­lja, skre­će se li­je­vo na lo­kal­ni se­o­ski put ko­ji se pe­nje pre­ma ško­li, uda­lje­noj oko 900 me­ta­ra. Do kra­ja as­fal­ta je još 700 me­ta­ra. Put do pe­ći­ne na­sta­vlja se pje­ši­ce, oko 800 me­ta­ra, u prav­cu sje­ve­ra. Ulaz u pe­ći­nu je di­men­zi­ja 3,70 x 3,20 me­ta­ra, i na­la­zi se u pod­nož­ju Gra­din­skog kr­ša. Sti­je­na iz­nad ula­za je ob­ra­sla br­šlja­nom.
-Pr­vih sto­ti­nu me­ta­ra ka­na­la pod na­zi­vom ‘’Gr­lo Oso­je’’ ni­je jed­no­stav­no pro­ći zbog dva uska pro­vla­če­nja i jed­nog ma­njeg sko­ka od pet me­ta­ra, ko­ji se ne mo­že sa­vla­da­ti bez upo­tre­be uže­ta i spe­le­o­lo­ške opre­me. Pro­sje­čan na­gib ka­na­la u ovom di­je­lu pe­ći­ne se kre­će od 20° do 30°. Pod je pre­kri­ven dro­bi­nom i na ne­kim mje­sti­ma na­sla­ga­ma bla­ta. Na ne­kim ko­si­na­ma, u za­si­ga­nom po­du su ukle­sa­na udu­blje­nja za lak­ši pro­la­zak. „Gr­lo Oso­je“ za­vr­ša­va se pro­vla­če­njem u du­ži­ni od oko pet me­ta­ra, na­kon če­ga se otva­ra ve­li­ka dvo­ra­na “Sni­je­žni čo­vjek”. Dvo­ra­na je du­ga 55 me­ta­ra, ši­ro­ka od pet do de­set me­ta­ra, a vi­si­na se kre­će od 9 do 13 me­ta­ra.
Pe­ći­na Oso­ja se zo­ve još i Osov. Do­bi­la je na­ziv po mje­stu ko­je ni­je osun­ča­no, osoj­na stra­na br­da – ka­že Želj­ko Madž­galj, hro­ni­čar i svje­dok svih spe­le­o­lo­ških zbi­va­nja na ovom pod­ruč­ju. 
Iz dvo­ra­ne „Sni­je­žni čo­vjek“ ka­nal se spu­šta ko­si­nom do ver­ti­ka­la od 13 me­ta­ra, ko­ji vo­di u „Pro­laz du­ho­va“.
-Iz ovog di­je­la pe­ći­ne ka­na­li se odva­ja­ju u dva prav­ca. Je­dan se spu­šta pre­ko ver­ti­ka­le od osam me­ta­ra u ‘’Ko­ral­ni ka­nal’’ ko­ji je bo­gat ko­ra­lo­id­nim se­di­men­ti­ma. U pro­du­žet­ku ovog ka­na­la do­la­zi se do jed­nog pe­ri­o­dič­nog je­zer­ce­ta i ma­le oda­je, ko­ja se zo­ve ‘’Med i mli­je­ko’’. U ovoj pro­sto­ri­ji smo na­šli pot­pu­no za­si­ga­nu bo­či­cu me­da, sta­ru vi­še od 30 go­di­na, a ova pro­sto­ri­ja ima i na­sla­ge pe­ćin­skog mli­je­ka -  otu­da i na­ziv „Med i mli­je­ko“. Osim to­ga, ova pro­sto­ri­ja obi­lu­je i dru­gim pe­ćin­skim ukra­si­ma, a po­seb­no su za­ni­mlji­vi he­lak­ti­ti ko­ji ra­stu ne­pra­vil­no, u svim prav­ci­ma. Ova pro­sto­ri­ja je na du­bi­ni od 64 me­tra. Pe­ći­na Oso­ja jed­na je od naj­ljep­ših u op­šti­ni Bi­je­lo Po­lje. Zbog bli­zi­ne ma­gi­stral­nog pu­ta ima tu­ri­stič­ki zna­čaj, a glav­nu po­te­ško­ću u nje­noj va­lo­ri­za­ci­ji pred­sta­vlja­lo bi opre­ma­nje pe­ći­ne u ka­na­lu „Gr­lo Oso­je“, kao i iz­grad­nja pri­stup­nog pu­ta do ula­za- ka­zao je Madž­galj. M.N.                                                         


Pro­na­đen ćup sa zlat­ni­ci­ma

Le­gen­da ka­že da je pe­ći­na Oso­ja po­ve­za­na s ma­na­sti­rom Ku­ma­ni­ca, ko­ji se na­la­zi na su­prot­noj stra­ni Li­ma, i da je ko­ri­sti­la mo­na­si­ma da se bez­bjed­no sklo­ne u slu­ča­ju opa­sno­sti. Ove pri­če su do­bi­le na zna­ča­ju ka­da je to­kom iz­grad­nje pru­ge Be­o­grad-Bar, se­dam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, u bli­zi­ni ma­na­sti­ra stvar­no is­ko­pan ćup sa zlat­ni­ci­ma. Ovi zlat­ni­ci se da­nas ču­va­ju u mu­ze­ju u No­vom Pa­za­ru. Ta­ko­đe se go­vo­ri da su mo­na­si, to­kom jed­ne od po­ha­ra, u ne­koj pe­ći­ni sa­kri­li vra­ta od ma­na­sti­ra ko­ja su bi­la oko­va­na zla­tom.


Je­ti do­mi­ni­ra u cen­tru dvo­ra­ne

-U cen­tru dvo­ra­ne do­mi­ni­ra ogro­man kip, na­zvan „Je­ti“, po ko­jem je dvo­ra­na do­bi­la ime. Vi­si­na „Je­ti­ja“ je oko šest me­ta­ra. Dvo­ra­na se mo­že po­di­je­li­ti na dva di­je­la: u jed­nom di­je­lu ne­ma pe­ćin­skih ukra­sa i dno je pre­kri­ve­no ka­me­nim blo­ko­vi­ma i plo­ča­ma se­di­me­na­ta, ko­je su po­kri­va­le zi­do­ve pe­ći­ne, a ko­je su zbog te­ži­ne ili ne­kog tek­ton­skog do­ga­đa­ja skli­znu­le sa zi­do­va i stro­pa pe­ći­ne. U dru­gom di­je­lu ove ve­li­ke dvo­ra­ne na­la­zi se „Kip Je­ti­ja“, a kon­cen­tra­ci­ja he­mij­skih aku­mu­la­ci­ja, ta­ko­zva­nog pe­ćin­skog na­ki­ta je ov­dje naj­ve­ća. Dvo­ra­na se na­la­zi na du­bi­ni od oko 44 me­tra. Na kra­ju ove dvo­ra­ne, od­no­sno iz­nad ve­o­ma li­je­pe dra­pe­ri­je na­la­zi se ne­is­tra­žen dim­njak – ob­ja­šnja­va Madž­galj.